НВО Фронт народна правда - Његошева бб - Никшић Црногорски антиглобалисти - антисатанисти ! Извршни директор Жарко Томановић Мобтел ; + 382 68/289 - 211 Специјални савјетник Жељко Матијашевић + 382 69/031- 006 Емаил ; mnejusticeorg@gmail.com https://antiglobrusmnesrb.blogspot.com
субота, 15. фебруар 2025.
Хипо Алпе Адриа - Адико банка ЦРНА ГОРА и НИШТАВОСТ УГОВОРА О ШВАЈЦАРЦИМА
Poziv na presude Crna Gora :
- Osnovni sud Podgorica P.br. 2486/18 – utvrđeno da banka nije dala dovoljno objašnjenje o valutnom riziku, te da je klauzula u CHF nepoštena.
- Viši sud Podgorica Gž. 1454/20 – potvrđeno da se zakon o konverziji primjenjuje i na raskinute kredite.
- Viši sud Nikšić Gž. 876/21 – uvažena žalba potrošača jer banka nije dostavila obračun po konverziji.
- Osnovni sud Podgorica – P.br 5226 /17 od 29.04.2024 – potvrđena presuda za ništavost ugovora , Viši sud Podgorica G.ž br 3160/24 od 05.03.2025
― Podgorica sudija Dino Lukač vodi predmet protiv Hipo banke, po tužbi Nebojše Medojevića i Dragana Senića KT1 53/20
Hrvatska :
Vrhovni sud Hrvatske Rev 2221/2018 – potvrđena ništetnost valutne klauzule u CHF i promjenljive kamatne stope.Utvrđeno da su klauzule o CHF valutnoj indeksaciji i kamatama nepoštene i da je ugovor djelimično ništetan.Banke (uključujući Zagrebačku, PBZ, RBA itd.) moraju vratiti preplaćene iznose potrošačima.Ova presuda postala glavni presedan u regiji.
Vrhovni sud RH – Rev 2812/2018 (2020)
Potvrđuje prethodnu odluku i dodatno objašnjava da konverzija kredita ne isključuje pravo potrošača na naknadu štete. Dakle, čak i ako je ugovor konvertovan ili raskinut — šteta se i dalje može tražiti.
Ustavni sud RH U-I-3685/2015 – potvrdio ustavnost Zakona o konverziji CHF kredita, navodeći da je zakon donesen u javnom interesu radi zaštite potrošača.
Presuda “Franak” (Trgovački sud u Zagrebu, 2013) – kolektivna tužba udruge “Franak”, osnov presedana za sve pojedinačne tužbe.Ustavni sud RH – U-III-2524/2019 (2021) Odbio žalbe banaka i potvrdio pravosnažne presude nižih sudova.
Srbija:
Vrhovni kasacioni sud, Rev 3178/2020 – valutna klauzula u CHF proglašena ništetnom jer je banka prebacila rizik na potrošača. Vrhovni kasacioni sud, Rev 3147/2021 – banka nije dokazala da je klijent bio svjestan rizika, ugovor ništetan. Vrhovni kasacioni sud RS – Gž 1831/21 (2021)Presuda potvrđuje da su odredbe o CHF indeksaciji nepoštene jer banka nije dovoljno obavijestila klijente o riziku kursa.
Bosna i Hercegovina:
Vrhovni sud FBiH, Rev 118/22 – klauzula u CHF ništetna, ugovor nepošten, primjena Zakona o zaštiti potrošača.
Sud pravde Evropske unije (CJEU) – obavezna praksa :
C-26/13 – Kásler vs OTP BankMađarskaBanka mora jasno objasniti mehanizam valutne klauzule; ako nije, ugovor je djelimično ništetan.
C-186/16 – AndriciucRumunija - Valutna klauzula mora biti objašnjena tako da prosječan potrošač razumije ekonomske posljedice.
C-118/17 – DunaiMađarska , Sud može oglasiti cijeli ugovor ništetnim ako se valutna klauzula ne može izdvojiti.Sud EU: klauzula u CHF kreditima koja stvara značajnu neravnotežu između potrošača i banke je ništetna po automatizmu.Državni sud ne može “popraviti” ugovor — ako je klauzula nepoštena, mora se izbaciti u cijelosti.
C-405/21 – OTP Banka d.d.HrvatskaBanka ne može naknadno popravljati nepoštene odredbe; ništetnost je potpuna i retroaktivna.
C-452/18 – Lexitor (Poljska, 2019)Presuda o pravu potrošača na povraćaj dijela troškova ako je kredit raskinut ili prijevremeno zatvoren.
петак, 14. фебруар 2025.
Хипо Алпе Адриа - Адико банка и кредити деструкције Балкана !
Хипо Алпе Адриа - Адико банка и оснивачки капитал од мртвих Срба Јасеновца
Усташка Хипо банка Где је завршило крваво
благо Срба убијених у геноциду у НДХ
Београд – Према извештајима америчке обавештајне агенције, у току 1947. године, благо које су усташе након геноцида опљачкале од Срба и Јевреја у НДХ су католички фратри положили у Kartner Landes und hipoteken bank из Клагенфурта. Ова банка, која је постојала од 1897. године, била је финансијска институција с којом су дуго времена сарађивали. Зашто је ова банка занимљива за нас? Из ове банке ће 1992. године настати Хипо Алпе-Адрија банка у Аустрији, која ће се потом проширити и на тржиште Балкана. Наравно, прву подружницу отвориће у Хрватској 1994. године.
Бежећи из Загреба, крајем априла 1945. године, Анте Павелић је са собом понео огромну количину злата. Извештаји тајних служби Енглеске и Америке из тог времена говоре да се радило о бар двадесет камиона крцатих златом, уметничким сликама и другим предметима од велике вредности – усташки поглавар није имао намеру да било шта остави партизанима, који су незадрживо напредовали ка дојучерашњој престоници Независне Државе Хрватске.
У пратњи својих педесетак најоданијих сарадника и телохранитеља, усташки поглавник запутио се у Грац, где је рачунао да ће се најлакше срести с припадницима савезничких снага, који су у то време надирали ка Немачкој, газећи притом преко Аустрије. Конкретно, надао се да ће се пре он дочепати Британаца него што би се Титови партизани дочепали њега и товара који је са собом носио. Благо које је Павелић склањао из Загреба је у ствари оно благо, злато, уметничке слике, драго камење и остале драгоцености које су усташе у претходне четири године отели од Срба, Јевреја и Рома. Усташко благо, како се оно данас у историјској литератури назива, није ништа друго до плен из геноцида почињеног најпре над Србима у НДХ.
Павелићев бег из Загреба био је припреман много пре слома НДХ у мају 1945. Документација којом се користио била је издата у конзулату НДХ у Грацу децембра 1944. (вероватно је била антидатирана), а гласила је на Антона Сердара. За разлику од познатих снимака, на којима се камуфлирао брковима и брадом, овде се појављује само с брковима и алпским шеширом. Иначе, многи усташки официри имали су спремна документа с којима су планирали да се пребаце до окупационих зона које су припадале пре свега Британцима и Американцима, рачунајући да ће тамо лакше спасти живу главу и да ће се брже докопати слободе. Већина је након капитулације Италије, у септембру 1943. године, тражила начин да се докопа Швајцарске и у те сврхе је већ тада започела припреме. У ту сврху су им највише послужиле хрватске подружнице Црвеног крста, као и оне које су се налазиле на тлу Трећег рајха, односно Аустрије.
Између осталог, за ту намену су половином 1944. године у Швајцарску упутили конвој возом који је превозио 500 милиона швајцарских франака у злату. Крајње одредиште је била приватна банка у Берну. Али овај транспорт је изазвао велики скандал у то време пошто га Хрватска страна, противно прописима, није најавила држави Швајцарској, иако је то била сасвим уобичајена пракса када се ради о тако великим транспортима новца и злата.
Према речима швајцарских званичника из тог времена, с којима су амерички агенти одржавали контакт, усташе су се понашале као да су доносиле плен из пљачке, што је то уистину и било. Након безброј перипетија и два дана које је воз с благом провео на граници Швајцарске, тамошње су власти ипак прихватиле да овај конвој уђе у земљу и да банке прихвате полог. Како је време показало, убрзо је тај акт Швајцараца имао своје утемељење у властитом интересу. Након неколико месеци, Швајцарци су запленили положено злато на име дугова које је Независна Држава Хрватска имала према тамошњим кредиторима.
Када је, 5. маја, Павелић донео наредбу о евакуацији поглавника, односно своје маленкости и владе Независне Државе Хрватске, тај план је укључивао и извлачење хрватских државних резерви злата, сребра и других драгоцености. Само двадесет и четири сата раније, по налогу Павелића, његова влада шаље „меморандум” савезничком команданту у Италију, конкретно фелдмаршалу Александру, у којем НДХ препоручује силама победницама у покушају да још једном промене страну.
„Влада хрватске државе, пише у меморандуму, жели и моли британског фелдмаршала да што прије упути војну мисију у Хрватску како би се у потпуности упознали с правим стањем ствари у тој земљи. Уједно молимо да пошаљете ваше оружане снаге на териториј наше државе да бисте олакшали ово тешко стање у којем се нашла хрватска држава и њен хрватски народ. Напомињемо, хрватски народ у хрватској држави вам се овим ставља под моћну заштиту и моћну контролу.” Пошто су врло брзо, након само пар сати, добили сигнале да од промене стране неће бити ништа, Павелић се одлучује на бег.
На дан 6. маја 1945, министар Мирко Пук са именованим члановима Повјеренства (односно владе) – доглавник Јуре Павичић, усташки пуковник Вилко Печникар (дугогодишњи прератни емигрант), стожерник др Иван Муса, усташки потпуковник Славко Старц, те усташки бојник (мајор) Цирил Краљ – преузели су све вредности положене у банци.
Један део злата, министар Пук закопао је на Каптолу, у надбискупском двору, а други део је отпремљен у повлачење из НДХ. Испод зидина загребачког Каптола остало је неких четрдесетак сандука са златом. Када су партизани ушли у Загреб након неколико месеци, дошли су до информације да је један део злата закопан испод седишта поглаварства, док је један мањи део склоњен у црквени објекат. Иако су неколико пута покушавали да дођу до тих драгоцености, тек су крајем 1946. године нашли право место на којем је злато било закопано.
Један део златних полуга, као и вредности из јеврејских кућа, одмах је расподељен људима из Павелићевог окружења да би се на тај начин финансирао њихов бег и опстанак на територији коју су већ контролисали савезници. Према унапред припремљеном списку, чије је састављање, кажу сведоци, надгледао лично Пваелић, свакоме од високих дужносника следовала је одређена, углавном позамашна количина злата. Ове драгоцености подељене су у току 6. маја 1945. године.
Хрватска државна банка запоседнута је као у гангстерским филмовима. Све су улазе држале до зуба наоружане усташе. На камионима у дворишту постављени су митраљези спремни за пуцање. На десетине усташа ушло је у зграду.
Задатак ове посебне јединице ПУБ-а (Припремне Усташке бојне), која је вероватно била у саставу ПТС-а илити Поглавниковог тјелесног сдруга, којом је заповедао потпуковник Љубо Ељуга из Усташке обране, био је да према упутствима са списка за сваког од побројаних понаособ достави одговарајућу количину злата. Министар Пук лично је надгледао пуњење врећа и сандука златом и вредностима опљачканим од Срба, Јевреја и Рома побијених у геноциду. Све је означено именима оних којима ће се проследити злато.
Ипак, у колони аутомобила и неколико десетина камиона крцатих драгоценостима који су праћени са 1.500 припадника његове личне гарде, Павелић је већи део злата понео са собом. Намера му је била да се докопа америчке окупационе зоне у Аустрији. Првих неколико дана, Павелић се повлачио заједно с немачким трупама у пратњи немачког генерала Јопа, али је након немачке капитулације, када су се њихове снаге предале партизанским јединицама, пут наставио сам. Идеја му је била да се докопа Граца.
Међутим, када су до њих дошле гласине да су Руси ушли у Грац, Павелић и његова пратња одлучују да се упуте ка Једенбургу, јер су тамо ушли Американци и ка њему Немци масовно хрле како би се предали оружаним снагама САД-а. Тада Павелић доноси одлуку да, вероватно ради лакшег пробијања према савезницима, скоро половину драгоцености остави у Волфсбургу, у католичком манастиру где се у том тренутку налазио.
Тако је садржај из скоро четрдесет камиона у којима су се налазили злато, драгоцености и уметничка дела отета од Срба, Јевреја и Рома страдалих у геноциду похрањен у манастирске ризнице. Вредност ових драгоцености у то време је била процењена на 60 милиона тадашњих долара, што би данас износило више од 800 милиона америчких новчаница. Католичка црква и људи из манастира су преузели бригу о овом благу уз услов да оно буде употребљено по налогу Павелића и његових опуномоћеника.
Шта се с поглавником Независне Државе Хрватске дешавало потом, мање-више је познато. Али је судбина злата које је остало у манастиру Волфсбург далеко занимљивија. Према извештајима Америчке обавештајне агенције, у току 1947. године су то благо фратри положили у Картнер Ландес унд хипотекен банк из Клагенфурта. Ова банка, која је постојала од 1897. године, била је финансијска институција с којом су већ дуго времена сарађивали. Зашто је ова банка занимљива за нас? Из ове банке ће 1992. године настати Хипо Алпе-Адрија банка у Аустрији, која ће се потом проширити и на тржиште Балкана. Наравно, прву подружницу отвориће у Хрватској 1994. године.
У моменту када је положено злато које су усташе опљачкале у геноциду, та сума је била изванредно велика и претпоставка је америчких обавештајаца да је тај капитал био знатан удео у укупном капиталу банке. У светлу нових околности и глобалне поделе света на два блока, као и хладноратовске стратегије западних сила да се подстичу антикомунистички покрети и организације емиграције из земаља које су одатле, с друге стране Гвоздене завезе, њихова је претпоставка била да ће ова банка бити снажна финансијска потпора хрватској емиграцији. Такође, већ у том периоду, крајем четрдесетих година, америчке агенције утврдиле су и контакте ових финансијских институција с ватиканским Институтом за религијске послове или Ватиканском банком.
У периоду Хладног рата, све до осамдесетих година прошлог века, ова банка је углавном служила као банка посредник у пословима предузећа из социјалистичких република Словеније и Хрватске са западноевропским фирмама. Тако се ова банка спомиње у пословима које је хрватска нафтна компанија ИНА имала са западним фирмама приликом набавке нафте и нафтних деривата на западном тржишту за потребе Југословенске народне армије. Наиме, ИНА је била ексклузивни добављач нафте за ЈНА, а пошто на домаћем тржишту није било довољно сирове нафте, она је набављана на светском тржишту. Најчешће је то обављано преко подружнице у ИНА у Милану којом је руководио Вања Шпиљак, син комунистичког функционера Мике Шпиљка. Провизија у овим пословима остајала је на рачунима банке у Клагенфурту. Такође, поменута банка је кредитирала и пословне подухвате припадника хрватске усташке емиграције у Аустрији и Немачкој у периоду Хладног рата.
Распадом Југославије почетком деведесетих година, ова банка, на чије је чело дошао Волфганг Култерер, постала је кључна банка преко које су пословале хрватске фирме и појединци који су се бавили трговином оружјем и њиховом набавком за потребе Оружаних снага Хрватске. Рецепт је био врло једноставан: хрватске фирме и појединци су могли да отворе рачун у Хипо банци у Клагенфурту где су могли да депонују велике количине готовог новца. Нико их том приликом не би питао за порекло новца, нити за његову намену. Да ли је он долазио из легалних или илегалних послова, уопште није било битно.
На тај начин је практично прљав новац, или новац без порекла, стављен у легалне токове, и могао је бити употребљен за набавку наоружања и војне опреме. Банка је тада буквално функционисала као оф-шор зона за привилеговане људе. За тај период везује се неколико афера у које је била уплетена и Хипо банка. Након завршетка ратних сукоба, банка је проширила своје пословање и на друге републике бивше СФРЈ. Прво на Хрватску, затим на Босну и Херцеговину, па онда, након петооктобарских промена, негде 2002. године, и Србију. Основна делатност јој је била улагање у сектор некретнина на простору бивше Југославије.
У периоду од 2002. године до 2009, Хипо банка је била у невиђеној експанзији, нарочито на подручју Балкана и Украјине. Захваљујући политичким везама Култерера са аустријским политичарем десне провинијенције Јергом Хајдером и гаранцији на 18 милијарди евра које је банци на располагање ставила покрајина Корушка, овај метеорски успон је био омогућен. Ипак, након неколико скандала и хапшења руководства, затим национализације коју је извела аустријска држава да би је спасла од сигурног банкрота, банка је 2014. године продата америчком инвестиционом фонду „Адвент интернационал”.
Енигма Павелић
О томе како је Анте Павелић годинама након завршетка рата избегавао хапшење и ко му је све у томе помагао, постоје гомиле теорија, од којих се неке с правом могу сврстати и у теорије завере. Познато је из докумената који су доступни јавности, а које је имала Америчка обавештајна служба, да је он једно време провео у Ватикану под заштитом Свете столице, али и најмање још једне стране силе. Као доказ за ову тврдњу, бивши амерички обавештајац Вилијам Гоувен је у свом сведочењу пред америчким судским органима 2006. године презентовао документацију где се види да су војници и официри британске војске допратили Анту Павелића и конвој са златом до манастира Светог Јеронима у Риму, где га је дочекао хрватски изасланик Светој столици фра Крунослав Драгановић.
Према америчким подацима, у лето 1947. године, америчка и енглеска служба имале су договор постигнут на иницијативу Американаца – да се Павелић ухапси. Међутим, то се није десило. Очигледно је био издат налог: „Не дирајте га.”
У дешифрованој депеши пуковника Блунда из Медитеранске управе која је упућена генералу бригаде Карлу Фричу, постоји запис: „Срео сам се с господином Бендалом из британске амбасаде и са амбасадором САД. Саопштио сам им да се Анте Павелић крије у Ватикану.” Притом Блунд чак тврди да су Британци уверавали америчке колеге да ће сами извршити операцију Павелићевог хапшења, вероватно с намером да се Американци увере да је ствар везана за Павелића под контролом и да нема потребе за њиховим додатним мешањем.
Специјални агент Роберт Клејтон Муд из војне контраобавештајне службе Пентагона је у свом рапорту од 12. фебруара 1947. године извештавао: „Павелићеви саборци – командант Ратног ваздухопловства НДХ Владимир Крен и заменик министра иностраних послова Вјекослав Врнчић, крију се у цркви Сан Ђироламо деи Кроати, која се налази под управом Ватикана. Према информацијама из поузданих извора, Павелић и његови људи ће у најскорије време бити одвезени у Јужну Америку.”
Тако да није чудо што се већ 1948. године Анте Павелић нашао у Буенос Ајресу, где му је уточиште пружио диктатор Хуан Перон. То за њега није било ништа ново – Перон је до тада пружио уточиште многим нацистичким злочинцима: Адолфу Ајхману, Јозефу Менгелеу, Клаусу Барбјеу и Бранку Бензону. Најкрвавији и најтраженији злочинци Трећег рајха су мирно живели у Аргентини.
У књизи „Лов на зло. Историја трагања и судске потраге за одбеглим нацистичким злочинцима”, дописник „Тајмса” Гај Волтерс сумња у то да је Анте Павелић могао мирно да живи три године у Риму због хуманитарних разлога. „Претпостављам да су британске специјалне службе сачувале Павелића ради будућег рата против социјалистичке Југославије и маршала Тита”, пише Волтерс. И долази до закључка: „Обавештајне службе и шпијунажа се никада нису придржавали моралних принципа. Морал је увек непожељан за специјалне службе. По завршетку Другог светског рата, Запад је почео да се боји СССР-а и Стаљина. ЦИА и МИ6 су биле спремне да сарађују са свим нацистичким злочинцима како би на све начине ратовале против комунистичког покрета.
Писмо за Американце
Након путешествија по Аустрији у покушајима да се домогне сигурног тла и избегне хапшење и изручење новом Титовом режиму, Павелић је често мењао пребивалиште. На крају се након договора са одређеним структурама у британској обавештајној служби скрасио, бар за неко време, у градићу Лејнграту, у једном дворцу. Међутим, тамо је у договору с Британцима настојао да се препоручи Американцима за сарадњу у предстојећој борби против бољшевизма. Ова карта је била последња на коју је Павелић желело да заигра пре него што би се отиснуо на пут у Јужну Америку, где би дефинитивно био ван домашаја савезника, којима је лако могао постати монета за поткусуривање с Титовим режимом.
У ту сврху, Павелић је спремио један документ, меморандум за америчке власти, у којем је објаснио своје поступке. Документ који је објављен пре неколико година показује да се Павелић у време скривања у Аустрији озбиљно припремао за разговор са америчким обавештајцима.
Меморандум је Павелић диктирао на брзину. На првој страници документа стоји руком дописано: „Само као водич пред америчким окупационим трупама.” Претпоставља се да је то рукопис неког посредника или његове кћери Вишње Павелић.
У свом извештају Американцима, Павелић дословце почиње од „стољећа седмог”. Усташки покрет представља као легитимну реакцију на српске злочине у Краљевини Југославији, усташе као националне револуционаре који немају никакве везе с нацизмом и фашизмом.
Титове партизане савезницима представља као заједничке непријатеље у антикомунистичкој коалицији. Павелић се жали Американцима и Британцима на италијанску и немачку политику, које су кочиле развој НДХ.
Немци су, према Павелићевим речима, желели опстанак Краљевине Југославије, а Римске уговоре, којима је Италији припала готово цела Далмација, потписао је под притиском Немаца и Италијана.
У концепту Павелићевог извештаја Американцима нема ниједне речи о расним законима који су били темељ погрома Јевреја, Срба и Рома у НДХ. Нема ни речи о Јасеновцу и другим злочинима.
У меморандуму Павелић закључује: „Успостава НДХ није дјело Њемачке, нити националсоцијализма, него је дјело хрватског народа… усташки покрет није креатура, ни дјело фашизма… усташка војска нема ништа заједничког са СС организацијом, него је хрватска народна војска за обрану хрватског народа”…
Американцима предлаже следеће: „У интересу западне цивилизације, у интересу мира, напретка и слободе у овом дјелу Еуропе, потребно је да се опет успостави НДХ… свако друго рјешење је неприродно и неправедно… на ово рјешење спремна је данас сигурно и Србија, након толико горких искустава, сигурно да самостална Србија и самостална Хрватска могу сретно једна крај друге живјети, док спајање обију у Југославију значи за једну и другу смрт и несрећу.”
Експрес.нет / Србија Данас